BlogBG

Da li otići u dom ili ostati kući?

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Odluka o odlasku u dom za stare, ili smeštanju voljene osobe u takvu ustanovu, jedna je od najtežih i najemotivnijih odluka sa kojom se porodice u Srbiji suočavaju 2026. godine. Iako se društvo menja, i dalje postoji ogroman jaz između realnosti savremenih ustanova i duboko ukorenjenih predrasuda. Ove zablude često potiču iz prošlih decenija kada su standardi bili niži, ali i iz kulturnog koda koji negu starijih isključivo vezuje za porodični dom.

U nastavku ćemo detaljno analizirati najveće zablude vezane za odlazak u starački dom, kako bismo osvetlili objektivnu sliku života u trećem dobu.

Zabluda o "napuštanju" i nedostatku ljubavi

Ovo je možda najbolnija i najrasprostranjenija zabluda na našim prostorima. Postoji uverenje da je slanje roditelja u dom znak nezahvalnosti ili nedostatka ljubavi. Međutim, realnost 2026. godine pokazuje suprotno: odlazak u dom je često čin najveće odgovornosti i ljubavi.

Mnoge porodice nemaju medicinsko znanje niti opremu da pruže adekvatnu negu osobi sa demencijom, nepokretnim pacijentima ili onima sa složenim hroničnim bolestima. U takvim situacijama, držanje člana porodice kod kuće bez stručnog nadzora može biti opasnije od smeštaja u instituciju. Dom omogućava da se deca i unuci vrate ulogama srodnika, a ne da budu isključivo iscrpljeni negovatelji. Umesto da sate provode u davanju terapije i higijeni, vreme provode u kvalitetnom razgovoru i druženju.

Pogrešno mišljenje da su domovi "čekaonice za smrt"

Ova mračna percepcija domova kao mesta gde ljudi odlaze da tiho sačekaju kraj potpuno ignoriše koncept modernih gerontoloških centara. Današnji licencirani domovi su mesta gde život teče punim intenzitetom.

Savremeni domovi fokusirani su na aktivno starenje. To podrazumeva radne terapije, kreativne radionice, izlete, proslave rođendana i društvene događaje. Za mnoge starije osobe koje su živele same u velikim stanovima, dolazak u dom predstavlja renesansu. Oni ponovo pronalaze prijatelje, partnere za šah ili sagovornike sličnih interesovanja. Socijalna izolacija je jedan od najvećih uzročnika depresije i pogoršanja zdravlja kod starih, a dom tu izolaciju efikasno prekida.

Gubitkak samostalnosti i slobode

Mnogi se plaše da će ulaskom u dom izgubiti pravo da odlučuju o svom danu. Iako domovi imaju određeni kućni red (obično vezan za termine obroka), korisnici u većini privatnih i državnih domova imaju veliku slobodu.

Oni mogu da izlaze u šetnje, primaju posete u bilo koje doba dana, pa čak i da provode vikende ili praznike kod porodice. Sloboda se u domu zapravo često povećava, jer korisnik više ne mora da brine o plaćanju računa, kupovini namirnica, kuvanju ili čišćenju. Te "tehničke" obaveze preuzima osoblje, ostavljajući korisniku vreme za hobije i odmor.

Mit o lošoj hrani i higijeni

Iako su postojali izolovani slučajevi loših praksi, standardi u 2026. godini su strogo regulisani zakonom. Svaki licencirani dom za stara lica mora da ima jelovnik koji je sastavio nutricionista, prilagođen potrebama starijih osoba (dijetalna hrana za dijabetičare, miksirana hrana za one sa otežanim gutanjem itd.).

Higijena je takođe na visokom nivou zbog stroge kontrole sanitarnih inspekcija. Sobe se čiste svakodnevno, posteljina se redovno menja, a o ličnoj higijeni korisnika koji to ne mogu sami brine obučen tim negovatelja. Moderni objekti podsećaju više na hotele nego na bolnice, sa modernim nameštajem i prijatnim enterijerom.

Mislim da je dom preskup i meni nedostupan

Često se misli da su dobri domovi rezervisani samo za bogate. Istina je da cene variraju, ali tržište nudi širok spektar opcija. Takođe, važno je uporediti cenu doma sa troškovima života kod kuće: infostan, struja, hrana, lekovi, a naročito cena angažovanja privatne medicinske sestre ili negovateljice 24 sata dnevno.

Kada se saberu svi ti troškovi, smeštaj u domu često ispadne ekonomski isplativija opcija. Državni domovi su povoljniji, mada se za njih ponekad čeka na listama, dok privatni domovi nude brži smeštaj uz različite cenovne rangove u zavisnosti od luksuza i nivoa potrebne nege.

Da li je medicinska nega adekvatna?

Postoji strah da u domovima nema dovoljno lekara. Realnost je da svaki licencirani dom ima stalno zaposleno medicinsko osoblje – medicinske sestre i tehničare koji su tu 24/7. Takođe, domovi imaju ugovore sa lekarima opšte prakse i specijalistima (fizijatri, neuropsihijatri) koji redovno obilaze korisnike.

U slučaju hitne situacije, reakcija u domu je neuporedivo brža nego kod kuće. Osoblje je obučeno za pružanje prve pomoći i ima direktnu vezu sa hitnim službama, što u kućnim uslovima, gde starija osoba može pasti i ostati sama satima, često nije slučaj.

Kako ću se uklopiti u novu sredinu?

Strah od promene je prirodan, ali zabluda je da je period adaptacije nemoguć. Većina domova danas ima socijalne radnike i psihologe čiji je isključivi posao da pomognu novim korisnicima da prebrode prve nedelje. Oni organizuju upoznavanje sa drugim stanarima i podstiču uključivanje u aktivnosti. Iskustva pokazuju da se, nakon početnog perioda nostalgije, većina korisnika stabilizuje i počinje da uživa u novom okruženju i sigurnosti koju ono nudi.

Da li otići u starački dom?

Odlazak u privatni starački dom u 2026. godini treba posmatrati kao prelazak u novu fazu života koja nudi sigurnost, stručnu negu i bogat socijalni život. Razbijanje ovih zabluda je ključno za mentalno zdravlje kako starijih osoba, tako i njihovih potomaka. Umesto krivice i straha, fokus treba da bude na pronalaženju licenciranog doma koji najbolje odgovara potrebama pojedinca, čime se obezbeđuje dostojanstvena i ispunjena starost.